O psima

 

 

 

 

 

"Bi­la hla­dno­ća, sni­jeg, kiša ili sun­ce, psi mo­ra­ju ­jesti", bit će odgo­vor ­svih vo­lon­te­ra No­i­ne Ar­ke na pi­ta­nje, što u ra­no ju­tro ra­de na Ve­te­ri­nar­skom fa­kul­te­tu.

Vo­lon­te­ri  sva­ki dan ula­ze u sta­ci­o­na­re, otva­ra­ju ka­vez s ­psom, na ru­ka­ma ga spušta­ju na pod, sta­vlja­ju ovra­tnik i kre­ću u š­etnju. Na­kon de­se­tak mi­nu­ta se vra­ća­ju i uzi­ma­ju sli­je­de­ćeg. U tom po­slu izgle­da­ju kao pro­fe­si­o­nal­ci, a ži­vo­ti­nje po­lu­de od sre­će kad ih vi­de. Svi ovi psi za tim žu­de. Sva­ki dan, ci­je­li dan. I ta­ko po ne­ko­li­ko mje­se­ci. Sve dok ne do­đe ne­tko sa­mo nji­hov, s do­volj­no ve­li­kim sr­cem da u nje­ga sta­ne još ma­lo lju­ba­vi.

 

Tužna priča o Gjuri  


"Ka­da sam pr­vi put došao ­ovdje, su­ze su mi sko­ro po­te­kle. Ovo je te­žak po­sao, ­ovdje su ozli­je­đe­ni psi i ri­je­tko ko­ji je upo­znao do­bro­tu čo­vje­ka. Oni zna­ju što je sa­mo­ća, što je na­pušte­nost, što je izda­ja, a on­da još do­zna­ju i što je bol kad ih, kao šlag na tor­ti, ne­tko uda­ri au­tom i osta­vi le­ža­ti u kr­vi", ka­že Gju­rin tre­nu­tni skr­bik. Gju­ro je mu­žjak, kri­ža­nac la­bra­do­ra, ozli­je­đen i osta­vljen da le­ži na sred ce­ste ci­je­lu noć, dok ko­na­čno ni­je usli­je­dio po­ziv ko­ji mu je spa­sio ži­vot. Od tada je taj pas u ka­ve­zu di­men­zi­ja me­tar za me­tar i če­ka pri­ja­te­lja ko­ji će ga spa­si­ti.  "Gju­ro je tu već 11 mje­se­ci , di­van je pas, pre­do­bar, ­odan, ma­zan, umi­ljat, ve­seo - ide­a­lan ku­ćni lju­bi­mac. On je svi­ma fa­vo­rit. Na­đen je na prošli Ba­dnjak, i ne­ka­ko se svi na­da­mo da će na­ći no­vi to­pli dom". Ia­ko je pri­ča tu­žna, on to go­vo­ri bez gr­ča, na­vi­kao je na ta­kve su­dbi­ne, na tu tu­gu.

Mali Antonio velikog srca

U tom tre­nu do­la­zi vo­lon­ter An­to­nio, ima ne­pu­nih 16 go­di­na. On otva­ra dru­gi pro­blem, ­onaj društve­ne pri­ro­de.
"Ne sa­mo da sva­ki dan mo­ra­mo gle­da­ti ko­li­ko zla čo­vjek mo­že na­pra­vi­ti ži­vo­ti­nji, ne­go se mo­ra­mo bo­ri­ti i sa svo­jim obi­te­lji­ma i pri­ja­te­lji­ma. Ve­ći­na naših ro­di­te­lja se bo­ji za nas, to su po­vri­je­đe­ni psi ko­ji ne po­zna­ju do­bro­tu čo­vje­ka, bo­je se da će nas pas ozli­je­di­ti. I ja sam bio su­mnji­čav u po­če­tku. Ra­ču­na­te na to da je to pas u bo­lo­vi­ma, a vi ga di­že­te na ru­ke, on vas ne po­zna­je, mo­gao bi vas ugri­sti. Ali ne, ovi psi ne po­zna­ju zlo­ću, to je ono naj­tu­žni­je".
An­to­nio već go­di­nu da­na vo­lon­ti­ra u No­i­noj Ar­ci, na ve­te­ri­ni, ia­ko mu ro­di­te­lji to baš ne odo­bra­va­ju. S ma­lom stan­kom na­sta­vlja: "Zar vam ­ovaj pas izgle­da opa­sno ili pr­lja­vo? Gal je kri­ža­nac bor­der col­lija, je­dan od naj­sta­bil­ni­jih pa­sa ko­je sam ­ikad upo­znao".

volonter_sa_psom.jpg

petra_s_bretonkom.jpg

Petra vjeruje u dobre ljude

Pe­tra ide u gi­mna­zi­ju, usko­ro upi­su­je fa­kul­tet, sva­ki dan pro­vo­di s na­pušte­nim psi­ma i još k to­me pri­ma ži­vo­ti­nje na pri­vre­me­ni ­smještaj do udo­mlje­nja.
"Kroz moj ­stan prošlo je već ba­rem de­se­tak pa­sa i ma­ča­ka. Ugla­vnom su to psi, ma­ma je u pr­vo vri­je­me pri­go­va­ra­la, ali sad je i ona sre­tna. Svi me uvi­jek pi­ta­ju ka­ko mo­gu ima­ti psa ne­ko­li­ko mje­se­ci i on­da ga da­ti ne­ko­me. Na­ra­vno da se ve­žem, na­ra­vno da mi je teško, ali ­znam da svi ti psi odu u do­bre obi­te­lji".
Pas ko­ji je tre­nu­tno kod Pe­tre je či­sto­kr­vna ku­ji­ca, epa­njol bre­ton­ka.

Tko bi  Dinu volio više?

"Aj­me, ka­d ­uđem u sta­ci­o­nar svi psi že­le bi­ti pr­vi. Nji­ma ta kra­tka šetnji­ca ži­vot zna­či. A mo­ra bi­ti kra­tka, jer ina­če ne sti­gne­mo sve pse ri­ješiti. Za­mi­sli­te sa­mo ko­li­ko se ti psi pre­da­ju no­vim vla­sni­ci­ma kad nas, ko­je vi­de je­dnom dne­vno na de­se­tak mi­nu­ta, to­li­ko vo­le. Iz mog isku­stva, ova­kvi psi su na­jo­da­ni­ji lju­bim­ci. Ne­vje­ro­ja­tno su za­hval­ni za sva­ku mr­vi­cu pa­žnje. Ne­za­htje­vni su, ne gnja­ve pu­no i sve što im da­te uzi­ma­ju pu­nog sr­ca. Ma ni­kad više ne bih ku­pi­la ži­vo­ti­nju. Me­ni je bi­tan taj bli­zak ­odnos izme­đu me­ne i mog psa. A ova­kvi psi to naj­bo­lje zna­ju pru­ži­ti", go­vo­ri Di­na vo­de­ći Hor­nu, mješan­ku pti­ča­ra.

Ia­ko da­nas sve više lju­di uzi­ma kri­žan­ce, to još ni izbli­za ni­je do­volj­no. Sre­ću za­slu­žu­ju i kri­žan­ci i či­sto­kr­vni psi. Azi­li će uvi­jek ima­ti više kri­ža­na­ca, jer se nji­hov ­uzgoj ne kon­tro­li­ra i je­dno­sta­vno ih je više na ce­sti. Ali, sva­ko to­li­ko po­ja­vi se po­ko­ji či­sto­kr­vni pas, ko­jeg su nje­go­vi lju­di osta­vi­li. Ne­ki od pa­sa u No­i­noj ar­ci već po­la de­se­tlje­ća i više ži­ve u ka­ve­zu. Ove ži­vo­ti­nje ne bi bi­le ži­ve, da ni­je to­plog ljud­skog sr­ca ko­je ih pri­ma. Ne bi ni­kad našle dom, da ne­ma vo­lje vo­lon­te­ra i su­ra­dni­ka ko­ji im po­ma­žu. Dok sje­de u ka­ve­zi­ma oni ne ispu­nja­va­ju svo­ju svr­hu - da pra­te čo­vje­ka, da vo­le, da bu­du do­bri lju­bim­ci. Na svi­je­tu ima do­brih lju­di i ­zlih lju­di. ­Onih ko­ji vo­le i ­onih ko­ji ne vo­le. Lju­bav tre­ba po­da­ri­ti ono­me tko ju be­zu­vje­tno vra­ća, to je isku­stvo ko­je se ne za­bo­ra­vlja.
Pri to­me ni­je va­žna ve­li­či­na, ­spol, bo­ja ili krv. ­Osim osje­ća­ja da ste na­pra­vi­li nešto do­bro, da ste ne­ko­me po­mo­gli, vra­tit će vam se lju­bav i pa­žnja ko­ju ste da­li de­se­to­ro­stru­ko. Ti psi že­le ­svog čo­vje­ka, že­le svo­ju ru­ku ko­ju će lju­bi­ti, že­le svo­ju oso­bu ko­ju će ču­va­ti i pa­zi­ti. To se vi­di u tu­žnim oči­ma sva­kog od ­njih.

 
Za sva pi­ta­nja mo­že­te se obra­ti­ti na bro­je­ve te­le­fo­na:
Za Gju­ru  091 6655 125 ili 098 1948 420 (Di­na)
Za Hor­nu, Imy, Edi­ja, Ga­la 091 171 0585 (Pe­tra)
Za pre­gled ­svih šti­će­ni­ka udru­ge No­i­na Ar­ka po­sje­ti­te stra­ni­cu www.no­i­na-ar­ka.hr
Za pri­ja­vu izgu­blje­ne ili na­đe­ne ži­vo­ti­nje po­sje­ti­te stra­ni­cu www.su­za.hr ili na­zo­vi­te ­broj te­le­fo­na 060 40 40 44